Univerzijada u Beogradu 2009. godine okupila je više od 10.000 volontera iz zemlje i sveta, i svako od njih ima svoju jedinstvenu i nezaboravnu priču. Mnoga prijateljstva, ljubavi, pa čak i brakovi, izrodili su se nakon ovog velikog takmičenja, a takvu priču nam donosi Metju Šervin – građevinski inženjer i biciklista iz Melburna, koji se i nakon deset godina od Univerzijade vraća Beogradu i daje najbolji primer zašto bi neko, makar jednom u svom životu, trebalo da volontira.

Metju je 2009. volontirao na Univerzijadi u timu Vuka Stevanovića, sadašnjeg rukovodioca sektora Volonteri na Evropskim univerzitetskim igrama koje se održavaju u Beogradu sledeće godine. Ove nedelje je posetio svoje stare drugare u kancelariji EUG2020 i za naš sajt pričao o tome kako je student iz Australije odlučio da poseti jugoistočnu Evropu i time definitivno promeni svoj život.

EUG2020: Šta podstakne nekoga da spakuje kofere i čak iz Australije pođe na volonterski rad u Evropu? Reci nam kako si saznao za Univerzijadu u Beogradu 2009. godine?

M.S.: Od svog dobrog dobrog prijatelja Dimitrija sam saznao za Univerzijadu. On je tada jako dobro igrao stoni tenis i bio je u nacionalnom timu. Ja sam se i tada bavio biciklizmom, ali kako te godine nije bila uključena moja disciplina na Univerzijadi, želeo sam da budem uključen na bilo koji način. To je bio prvi put da sam se prijavio da negde volontiram i prvi put da sam posetio taj deo Evrope.

EUG2020: Koji je bio prvi utisak koji si stekao kada si stigao u Srbiju?

M.S.: To je jako interesantno pitanje, pošto je sve bilo drugačije od onoga na šta sam navikao, počevši od arhitekture do temperamenta ljudi. Bio sam veoma zainteresovan da posetim jugoistočnu Evropu, ali o njoj nisam znao skoro ništa, osim da je veoma daleko. Postoji nešto u vezi sa Beogradom što ne možeš da vidiš i saznaš, dok sam ne iskusiš.

EUG2020: Koja su bila tvoja zaduženja na Univerzijadi?

M.S.: Volontirao sam na atletici gde sam asistirao sportistima pri njihovom izlasku na atletski stadion. Iskreno, gotovo da se ni ne sećam šta sam tačno radio, sećam se najviše ljudi koje sam upoznao, druženja i uspomena koje su nastale. Proveo sam 3 nedelje u Beogradu, i uspeo sam da posetim i EXIT festival, i jako sam zavoleo Srbiju. Ponovo sam došao tri godine kasnije i obišao sam nekoliko zemalja u regionu.

EUG2020: Da li si tada upoznao svoju sadašnju ženu?

M.S.: Zapravo ne, upoznao sam je u Australiji 2012. godine, ali je jako zanimljivo kako sam je upoznao. Mislim da je najbolji način da upoznaš stranu zemlju i lokalce da naučiš njihov jezik, na taj način pokažeš da poštuješ njihovu kulturu, i time oni poštuju tebe. U jednom kafiću u Melburnu sam načuo da jedna devojka govori srpski, i kako sam srećom naučio i neke „pick up“ rečenice kao što su „Lepa si“ i „Imaš lepe oči“, prišao sam joj i ostalo je istorija. Dragana je poreklom iz Srbije, otac joj je iz Loznice, majka iz Splita, posetio sam oba ta grada, a sada imamo sina koji se zove Lukas.

EUG2020: Dakle, volontiranje u Srbiji ti je zaista promenilo život! Da li si ponovo volontirao na nekom sličnom takmičenju?

M.S.: Na sledećoj Univerzijadi u Kini sam učestvovao, ali kao takmičar, i bilo je neverovatno! Jako me zanima da li je još neko prvo bio volonter, pa zatim sportista na Univerzijadi. Ali da, mogu da kažem da su mi Univerzijada i Srbija zaista promenile život.

EUG2020: Šta možeš da poručiš budućim volonterima na Evropskim univerzitetskim igrama, da li imaš neki savet za njih?

M.S.: Upoznao sam ljude iz celog sveta, to je moja glavna uspomena sa Univerzijade. Mogu da im poručim da uživaju u svakom trenutku, da ozbiljno shvate posao, ali da se pre svega dobro provedu i da znaju da će neka od tih prijateljstava trajati i ceo život. Takvo je moje prijateljstvo sa Vukom deset godina kasnije, a sigurno i ubuduće. Još nešto – ne bih imao ženu iz Srbije da nisam došao na Univerzijadu, koliko ljudi može time da se pohvali?