Dvodnevni sastanak Nadzorne komisije EUSA u Beogradu, četiri meseca pre početka petih Evropskih univerzitetskih Igara u našoj prestonici, bio je prilika da se vidi dosadašnji napredak  u organizaciji. O najbitnijim stvarima za uspešnost jednog ovakvog projekta iz perspektive EUSA, imali smo priliku da čujemo dosta toga od potpredsednika Harisa Pavletića, koji je osim toga bio i izvšrni direktor 3. Evropskih univerzitetskih igara u Zagrebu i Rijeci 2016. godine.

Da li ste zadovoljni viđenim i urađenim tokom sastanka u Beogradu?

  • Vrlo smo zadovoljni time kako teku pripreme za 5. Evropske univerzitetske igre. Pogotovo iz perspektive situacije u kojoj smo se našli pre godinu dana, kada smo zapravo krenuli iz početka. Napredak je jako veliki. Sve ide u sjajnom smeru, imaćemo odlične Igre u Beogradu za koji mesec. Naš najveći izazov, povlačeći paralelu sa prošlim Igrama, jeste izgradnja i rekonstrukcija studentskih domova. S obzirom na ono što smo videli tokom obilaska Studentskog grada, da će studente dočekati 2.000 novih soba sa internetom i klimom, imamo sjajne vesti. Do pre par meseci nismo bili sigurni da će se to desiti, ali studenti imaju čemu da se raduju. Već sada Beograd ima zbog čega da bude ponosan kada je u pitanju ova organizacija.

U razgovoru sa ljudima iz EUSA jasna je odrednica da „samo sportsko takmičenje dođe i prođe, a da su najbitnije stvari vezane za ono što će podići studentski standard“.

  • Zaostavština je glavno pitanje svim budućim i potencijalnim organizatorima Evropskih univerzitetskih Igara – šta ostaje iza svega. Nama nije interes da organizujemo samo sportski događaj gde će se neko takmičiti 15 dana i onda će se priča završiti. Naša ideja je da grad, država i univerzitet vide Igre kao prostor za izgradnju infrastrukture i stvaranje bilo kog drugog „legacy-a“ koji će ostati još dugo vremena nakon samih Igara. Ideja vodilja svima jeste infrastruktura. Da li izgradnja novog studentskog doma u Rijeci, da li obnavljanje studentkih domova u Zagrebu, a sada u Beogradu. S druge strane, izgradnja stadiona i sportskih dvorana. Teško je naći prostora u budžetu iz godine u godinu, ali dođe zgodno kada je organizacija takmičenja u pitanju, kada na neki način nateramo državu ili grad da ulože u nešto što ostaje studentima i nekim budućim naraštajima.

Imali ste iskustvo rada na trećim Igrama 2016 u Rijeci i Zagrebu. Zaostavština je poprilična…

  • Kada smo krenuli u ideju organizacije samih Igara 2012. godine, ideja je bila popraviti studentski smeštaj. U Rijeci smo imali jedan studentski dom u jako lošem stanju. Imali smo ideju da bi trebalo raditi na novim domovima, ali to nije bio prioritet i stalno se odlagalo. U Zagrebu smo imali dobre kapacitete, ali nešto što realno nije obnavljano, neke stvari od Univerzijade 1987. godine. To je bila misao vodilja, da napravimo sportski projekat koji će podići standard studenata. Uključili smo u velikoj meri državu, gradove i iskoristili benefit evropskih fondova koje smo imali na raspolaganju da izgradimo tri paviljona u Rijeci sa nekih 750 kreveta i obnovimo 4.000 kreveta u dva studentska doma u Zagrebu na Savi i Cvijetnom. To je ostalo iza Igara. Studenti, koji žive već tamo četiri godine, jako su zadovoljni. Pogotovo u Rijeci gde je kapacitet porastao sa 650 na 1.400 kreveta. Postoji plan da Rijeka dobije još tri paviljona u kampusu sa 750 ležajeva, čime bi kapacitet prešao 2.000. To je nešto što je ostalo i u čemu se priča. To je vredno događaja i svih napora koji se ulažu.

Više puta je od strane EUSA isticano da nema bojazni da će Srbija kao iskusan organizator najvećih sportskih manifestacija, i ovog puta biti na najvišem mogućem nivou. Kakvo je vaše mišljenje?

  • Tu se nismo brinuli od samog starta. Znamo da je Srbija, pogotovo Beograd, iskusan organizator, ne samo sportskih događaja, već raznih događaja, tu nije bilo bojazni. Uvek smo pokušavali da tražimo taj „legacy“, jer sport nikada nije bio upitan. I kada su nastali problemi u organizaciji bili smo svesni da ćemo sportsko takmičenje izvući, ali postavilo se pitanje zaostavštine. Nismo bili sigurni. Sada vidimo da će i to proći. To nam jako puno znači. Na kraju biće od značaja svima. Nove sobe, novi kreveti i kupatila, klima i internet, sve to diže standard beogradskim studentima. Verujem da će ih veseliti na kraju, iako ih u ovom trenutku možda inkomodira. Takve probleme smo i mi imali u Zagrebu. Morali smo napraviti plan kako sve rekonstruisati, a što manje uznemiravati studente u njihovim obavezama. Jednostavno, takve stvari se moraju raditi, neki poslovi zahtevaju vreme. Znamo za probleme, imali smo iste, ali smo na kraju svi zadovoljni.

Posebnost Igara je i inkluzija sportista sa invaliditetom, koji se takmiče u isto vreme kada i njihove kolege.

  • To smo pokrenuli u Zagrebu i Rijeci kada su se parasportovi pojavili u EUSA porodici. To je vredno. Studenti sa invaliditetom moraju biti u kompletu inkluzivni sa svim ostalim studentima. To je „must“ jer moramo pokazati da smo svi zajedno u akademskoj zajednici, u sportu ili bilo čemu drugom. Tako smo nastavili i sa Koimbrom.

Važan deo EUG projekta je i organizacija Rektorske konferencije.

  • Jako važno, jer je naglasak na univerzitetima. Rektori su bitan deo priče. Želimo da stvarno prepoznaju značaj sporta i razvoj fizičkog vežbanja na svojim univerzitetima, a samim tim i razvijaju što je više moguće. Možda je Amerika ekstremni model, ali i Evropa mora da se popravi u tom smislu. To stalno naglašavamo, a rektorska konferencija bi trebalo to da pogura. Moramo podržati studente sa „dualnim karijerama“, sport i obrazovanje moraju ići zajedno. Ne možemo imati sportiste koje škola ne zanima, kao i naučnike koji zapostave fizičku aktivnost. Ako je sudeći prema prijavama imaćemo veliki broj rektora u Beogradu. To će značiti mnogo za EUSA, posebno za Beogradski univerzitet – zaključuje potpredsednik EUSA, Haris Pavletić.