Da mladi duh ne poznaje godine, najbolje potvrđuje gospođa Ljilja – vedra dama, vatrene kose, kojoj i u njenim sedamdesetim godinama retko ko može da parira takvoj neverovatnoj životnoj energiji.

Gospođa Ljiljana Laban, svima poznatija kao teta Ljilja, ima 73 godine i iza sebe bogatu životnu priču koju su dodatno oplemenila razna volonterska iskustva. Smatra da je volontiranje životni stil, i sama je bila volonter, ali je pre svega vodila brojne mlade ljude u njihovim prvim volonterskim iskustvima. Teta Ljilja je posetila kancelarije Evropskih univerzitetskih igara gde se sa svojim starim kolegama iz sektora Volonteri prisetila uspomena iz organizovanja raznih velikih događaja.

Na EYOF-u 2007. je bila najstariji volonter u svojim šezdesetim godinama, na Eurosongu 2008. je već vodila ceo tim volontera, a priča se da su joj Španci na Evroviziji donosili cveće i poklone u znak zahvalnosti, na Univerzijadi je zahvaljujući njoj kompletan Info sektor sa nekoliko stotina volontera bio pod konac. Teta Ljilja je zaista postala urbana legenda svih tih takmičenja. Radujemo se što će se i ovoga puta pridružiti sektoru volonteri.

EUG2020: Odakle potiče Vaša želja da volontirate i sa toliko godina radnog iskustva?

Lj.L. To je jedan od načina kako su nas posle rata u školama učili da budemo solidarni – solidarnost je bila najvažnija reč. Učili su nas da nam ne bude teško da izgrađujemo našu zemlju, i da ne radimo samo zarad novca. Ja sam uvek imala sređene nokte i nežne ruke, ali sam smatrala da bi bilo strašno da i ja ne dajem svoj doprinos i prva sam trčala na sve radne akcije. Kasnije sam se udala i rodila dvoje dece, a taj princip dobrovoljnog rada i organizovanja sam primenjivala i u svom komšiluku, u zajednici i dalje kroz život. To je zaista ušlo pod moju kožu.

EUG2020: Mislite li da omladina danas ne veruje u te vrednosti?

Lj.L. Ono što me je izuzetno iznenadilo jeste broj prijavljenih volontera na Univerzijadi 2009. godine. Za koje sam ja do tog trenutka mislila, iz daleka, da su svi mladi u nekom svom svetu i da ne znaju ništa o solidarnosti.  Ja sam bila zapanjena koliko su deca zapravo bila divna, mislim da se nije dovoljno pričalo o tome koliko su naša deca divna i koliko su mladi u Srbiji voljni da rade – samo kada im se da konkretan predlog. Divno je što ponovo imamo takvu priliku, i sigurna sam da će Evropske univerzitetske igre biti isti takav poligon za neku neverovatnu omladinu, željnu rada i solidarnosti.

EUG2020: Nakon što ste na Evropskom olimpijskom festivalu mladih EYOF 2007. bili najiskusniji volonter, u narednim projektima ste bila zaposleni na poziciji koordinatora volontera u sektoru Info centar. Koju poruku biste poslali mladima koji žele da se istaknu i nakon ovog volontiranja možda kao i Vi dobiju posao?

Lj. L. Sama potreba da se istakneš, nije dovoljna. Bitno je da imaš potrebu da odradiš posao dobro – i na poslu i u privatnom životu, i na ovakvim takmičenjima. To je jedini put do uspeha. Kada radiš nešto iz srca, ti ne razmišljaš da li će ti to doneti neku korist, ti to radiš sebe radi. Ne treba činiti ljudima, samo da biste čekali neku korist posle toga, ili da vam neko kaže bravo. Sve to dođe prirodno kada stvari radiš onako kako ti nalaže neki iskreni unutrašnji osećaj.

EUG2020: Šta biste naveli kao najveću vrednost koju je Vama donelo volontiranje?

Pre svega – upoznala sam toliko sjajnih mladih ljudi radeći ovaj posao – da danas mogu da kažem da se bolje razumem sa mladima, nego sa nekim bakicama mojih godina. Samo želim da istaknem da je uspeh sektora koji sam vodila isključivo rezultat predanog rada tih mladih ljudi. Ja nisam skromna osoba, ali sam svesna da jedan čovek ne može ništa bez jakog tima – a oni su to bili. Sebi pridajem samo hrabrost da se sa šezdeset godina upustim u takvu jednu priču. I sigurna sam da je to bila jedna od mojih najboljih odluka koja je donela veliku vrednost mom životu.